Iliti:
Kad ti jednom udje, mož se jebeš...
To krene ovako, a najčešće bezazleno:
Menjali smo još onomad itison u dnevnoj sobi, stavljali tepih (ili kako se već zove ono čudo što ide od zida do zida, a čupavo je). Stavili tepih, izbacili itison i - damejebusvinasvetu ne znam od tada gde mi je daljinski za stub! Verovatno je završio rolovan u itisonu, Bog da mu dušu prosti, a itison na otpadu. Sve to i nije toliiiiko strašno.
Ali, pošto po pravilu Sv. Marfija nesreća nikad ne dolazi sama - rikne točak na stubu kojim se reguliše volume! Mislim, ne rikne skroz, nego onako kako se njemu svidja, što će reći, pojačan je do odredjene jačine, onako na granici izmedju dovoljnoglasnog i smetajućedovoljnoglasnog, u zavisnosti od doba dana. Da živim na drugom mestu, verovatno bi bilo i u zavisnosti od volje komšiluka. Sreća u nesreći, pa su mi komšije iz široke evolucione lepeze stvorenja od pračoveka preko urodjenika do savremenih bića doseljenih iz džungle, pa shodno tome nikad nisu čuli za natprirodni fenomen zvani “kućni red”. Znači, da rezimiramo, pustim stub, on piči, na točak ne može da se smanji, ali zato može da se pojača.
Kad razmisli čovek, nije veliki problem, priključiš komp na stub, pa reguliši volume preko kompa.
Ali, (što rek’o moj bivši direktor) ne lipši magarče do zelene trave - skoro smo par drugara i ja budž.... akhm, mislim, frizirali moj komp (čitaj: iz 2 krša sklapali jedan malo manji krš), ali negde nam se nešto oko zvuka, tako reći, bio bih dovoljno smeo da primetim, uzjebalo. Muzika na kompu mi zvuči kao iz pećine. Kad priključim na stub, ista stvar.
Znači - treba mi ili novi stub ili novi komp. Ili oba. Bolje stub…
E neće da može - bivšoj ženi treba veš mašina!
Po drugarskom dogovoru, reših ja njoj da se isprsim za novu mašinu. Nije strašno, naručiću iz kataloga, na rate. Rata - keva.
‘Oćeš djoku, sine - ne može prva porudžbina na rate!
Mogu preko drugarice koja je već nešto naručivala, ali - ona nije tu! Vraća se tek za vikend, a to mi je kasno.
Otišao bih ja do prodavnice, pa uzeo tamo nešto na rate, al ‘oćeš djoku - kad sam bolestan i ležim sa temperaturom!
A ex mi žena ne može da pere kod keve u njenoj mašini, jer je i njoj, gle slučajnosti - riknula mašina!!!
......
Koliko mi je sijalica pregorelo u zadnje vreme kad palim svetlo i koliko me puta udarila struja šta god ili koga god da pipnem, prestao sam da brojim posle 160. Tek toliko da sam počeo da se nosim mišlju, ili da furam jednu saxiju za poneti sa zemljom (kao uzemljenje), ili da ugradim osigurač u bulju. Al’ šta ću ako mi zafali licna? A možda da počnem da radim k’o bandera, uzmem sijalicu u ruku i radim kao ulična rasveta, valjda neće odmah da pregori. Ili recimo na Urgentnom, na odeljenju za reanimaciju...
Mislim, i ja posle kukam kako mi je život monoton, a moja karma je programirana po sistemu – što jednostavno ako već može komplikovano? Pa ne može kod mene da nešto protekne glatko, pa to ti je.
A eto, recimo, da sam se rodio nekih 7 godina kasnije, što je, cenim, za jednu reinkarnaciju pičkin dim, mislim, eto, jedna kučeća godina, mogao sam da se rodim kao Paris Hilton i da slavim rodjendan u čaši za šampanjac posred Las Vegasa. I da me slikaju kad ne obučem gaće. Pa da…
Puno pozdrava iz kogajošboliuvodalijaimamgaćeispodkiltailinemam „zapadnoevropskog grada“
Connor MacLeod of the Clan MacLeod
P.S. Mislim, samo gledam i pitam se dokle će....
| Disciplina Kicme -... |
