Pa, ne, majke mi, nerviras se kao nesto, izbudalis se od nerviranja, te ovi te izjebu iz servisa, izadje te popravka vise nego sto si platio skuter, te rikne ti auto kad krenes u Guchu, pa umesto 2 dana ostanes samo jedno vece, pa se vise navozas nego sto si ishta video, pa sve ukupno od 5 dana, 4 dana provedes u kolima, das mu ga po 2.800 km za tih 5 dana, razmisljas da li se isplatilo, pa ono, kao i nije, al’ aj’ kao tesis se, opet je neka promena. Pa se vratis nazad, pa nisi jos ni usao u zemlju, vec pocne da zvoni telefon najavljujuci probleme. Pa dodjes, pa te ti isti prevaratnti koji su popravljali skuter izjebu k’o vola, teraju tejzerom iz radnje, dodje policaj i halali im i to i sto ih je debil lagao, a ti se osecas k’o mentol sto si primeran gradjanin, a nisi neki tenkre, pa se kao nesto razocaras, pa si u daunu 2 dana. Missssim…..

I onda odes u Pab, doceka te Markus sa poznatim rukohvatom i onim: „Servus, Meister! Wie geht’s? Ein Guiness?“ A, ne znam ni sam sto mi to gotivno kad me osoblje poznaje. Pa Ray (koji kad menja zicu obavezno peva „Lord, won’t you buy me a mercedes benz“ a kapella) udari po „Wonderwall“, a ti udaris po prvom gutljaju Guinessa, pa se setis svog druga Slobe zvanog „Lako se pamti“, koji tvrdi da je negde procitao da je prvi gutljaj piva jedan od 10 najvecih zadovoljstava u zivotu, pa se setis kako ga on gustira kad pije taj prvi, pa pocnes i ti da se tripujes. A nisam neki pivopija. Al’ vinjak derem….

Pa, onda par propratnih pojava u Pabu, kao par mladih Amera koji su se nameracili da mrche 2 piletine, a one jadne sve neke smerne, a kao tripuju joj sto je lepo kad se muvas sa americkim vojnicima. A ova dvojica dzi aj dzoa resila da pljusnu patku na izrazitoj „Pussy hit mission“, bez dalje perspektive, sa momentalnim obustavljanjem svih daljih dejstava. Pa kao glume kulturu, pa sta cete da popijete, a one kao ne znaju, pa kao sta god ti hoces, a on kao opet pa sta vi hocete, a one se opet femkaju. Eeee, bre, deco, drmni je sa Irish flagom, tuci po tekili, jebem li ga sta, sta se tu kao pravite fini. Pa onda ustane necija keva na „Another brick in the wall“ i oddjuska koreografiju, pa da se ne lazemo, goru nego Keba u „Bre gidi dzanum“. Al’ to je neverovatno, kako sve imaju istu koreografiju, mislim „koreografiju“, ne znaju, al’ voleeee….

Pa onda naidje Marion, kako joj samo stoje pletenice…. Kao da zna da me svaki put ostavi bez daha, kad me ljubazno pita, samo osmehom, bez rechi, da li mogu da joj napravim prolaz….

I onda dodje jos jedan Guiness, ’ladan k’o tashtin pogled, onda pomislim na neke od mojih pacijenata, jbt kako bi bili sretni da mogu samo da ustanu, nista drugo. Da ne pricam da sanjaju u tome da idu u WC sami, bez da zovu nekog u pomoc, i mislim se, sta ja kukam, jbm ti zivot, kao iznervirao me sistem???!??

Trgnem onaj Guiness, provozam se istim tim skuterom, sto me zivota kosta, do kuce, o’ladim se malo na hladnom vazduhu i – taaaako mi svejeeeedno….

A sutra mi dolazi devojcica, na najneznije mazenje, najcvrsce grljenje, anatomski jedinstveno prilagodjeno ljubljenje, duboko memorisanje mirisa u mozgu i upijanje onog drugog u sebe, od koga cu da zivim sledecih nedelju dana…..  I ima da je naucim konacno, da svira „Surrender“na bubnjevima. A, nisam rekao da imam bubnjeve u dnevnoj sobi??? Elektronci, turis sluske na usi i Bog da te vidi, komsiluk ni ne zna da si tu….

Puno pozdrava iz svecetonarodpozlatiti „zapadnoevropskog grada“

Connor MacLeod of the Clan MacLeod

P.S. Zato sam sad posle aproksimativno 2 Guinessa i voznje po ’ladnom betonu cvrsto resio da se ne nerviram zbog gluposti i da pod oooobavezno na bubnjevima skinem ovo…..